На прагу Старе Вере

На прагу Старе Вере

Александар Дугина

 Евроаизјска теорија у верској сфери неминовно доводи до тврдње да је истинско Православље које наслеђује непрекидну традицију Московске Русије – руско староверство, Древно-православна Црква. У тој истој мери у којој је антинационална монархија Романова Русију довела до катастрофе XX века, никонијанство – потчињено, посветовљено, послушно, синодално, шаблонско „православље“ – довело је Русе до атеизма и секташтва, ослабивши истинску Веру, бацило народ у загрљај агностицизма, приземног материјализма и јереси. Западњачка суштина псеудомонархистичке Државе после Петра одржавала се у синодалном никонијанском „православљу“. Европеизовани, позападњени владајучи кругови Империје су званичну Цркву трансформисали у некакав аналог државног департмана. То се морало одразити и на саму природу Руске Цркве. Истински православни дух се повукао у народ, у ниже друштвене слојеве, у раскол.

СИЛА ИМЕНА - Исусова молитва у православној догматици

1. Молитва и тиховање

"Када се молиш", исправно је приметио један православни писац, "мораш бити миран: пусти молитву нека говори".
Тиховање је оно најтеже и одлучујуће у уметности молитве. То није само нешто негативно - прекид између речи, прекид у говору већ је оно, правилно схваћено, нешто сасвим позитивно: однос отворености, спремности, будности и, пре свега, ослушкивања.
Исихаст је онај ко је достигао "исихиу", одн. тиховање или унутрашњу тишину, тј. онај који слуша. Он ослушкује глас молитве у свом срцу и спознаје да тај глас није његов, већ неког ко говори у њему. Веза између молитве и тиховања биће јаснија ако погледамо четири кратке дефиниције.
Прва је из Concise Oxford Dictionar y и описује молитву као узвишени вапај Богу... "Молитва се представља као нешто што се изражава речима, у ствари, као дело којим се молимо Богу да нам искаже ову или ону милост".

Исихазам

Исихазам

Исихазам (гр: ησυχια хесихиа - мировање, тиховање, ћутање) је молитвена традиција у православљу, коју упражњавају монаси исихасти (гр: Ἡσυχαστής хесихастес). Овај начин духовног живота је претежно заступљен на Светој гори.

Исихастичка пракса започиње покајањем и подвизима за очишћење душе и тела од страсти, а наставља се непрестаним упражњавањем унутрашње молитве срца. Плод таквог подвига је виђење божанске светлости, попут апостолског на гори Тавор приликом Исусовог преображења. Исихазам није само дело подвига, већ је и потпуно окретање човековој унутрашњости сједињено са пунотом црквеног живота и неопходношћу узимања Светих Тајни.

Историјат

Исихастичко упражњавање контемплативног живота се заснива на слову Јеванђеља: "Царство је Божије унутра у вама" (Лука 17,21) и на саветима Апостола Павла: "Молите се непрестано" (1. Сол. 5,17), вуче корене из раних монашких центара хришћанског Истока: Кападокије, Египта, Синаја, Цариграда. У 13. и 14. веку је исихазам доживео значајан процват као широк монашко-црквени покрет на Светој гори, у Византији, на Балкану и потом у Румунији и Русији. Неки западни теолози га сматрају "јединим великим мистичним покретом у православљу".