На прагу Старе Вере

На прагу Старе Вере

Александар Дугина

 Евроаизјска теорија у верској сфери неминовно доводи до тврдње да је истинско Православље које наслеђује непрекидну традицију Московске Русије – руско староверство, Древно-православна Црква. У тој истој мери у којој је антинационална монархија Романова Русију довела до катастрофе XX века, никонијанство – потчињено, посветовљено, послушно, синодално, шаблонско „православље“ – довело је Русе до атеизма и секташтва, ослабивши истинску Веру, бацило народ у загрљај агностицизма, приземног материјализма и јереси. Западњачка суштина псеудомонархистичке Државе после Петра одржавала се у синодалном никонијанском „православљу“. Европеизовани, позападњени владајучи кругови Империје су званичну Цркву трансформисали у некакав аналог државног департмана. То се морало одразити и на саму природу Руске Цркве. Истински православни дух се повукао у народ, у ниже друштвене слојеве, у раскол.

Евроазијцима је било логично да се обрате управо ка староверству као истинском аутентичном руском Православљу. То се и десило: Н.С. Трубецкој је (заједно са другим евроазијцима и уопште најбољим политичким и верским посланицима своје епохе као што је еп. Андреј Ухтомски) у потпуности признавао да је Авакум у праву, традиционалност двопршћа, незаконистост „разбојничког сабора 1666. године“, Никоновог рада, неоправданост и погрешност преласка са великоруске, московске редакције на малоруску редакцију Светих богослужбених текстова. Но, могуће да је „властелинско“, аристократско порекло вођа историјског евроазијства ометало једнозначно и потпуно признавање не само историјске (то се у ствари и десило), него и еклисијастичке, црквене исправности старовераца. Племство је староверство сматрало за „веру просте светине“, и елитаристи (а евроазијци су управо такви били) су осећали „класно“ предодређену уздржаност према „простонародној вери“.

Практично је све евроазијске ауторе веома интересовало староверство. Карактеристичан је култ Авакума кога су евроазијци сматрали за оснивача читаве савремене руске литературе и чије „Житије“ је веома високо оцењивано као први и јединствени пример руског националног егзистенцијализма. 

Александар Дугин